Podgoričanka Anđela Vujović, koja mnoge oduševljava svojim jelima, za naš portal otkriva koliko je težak kulinarski posao, priča o svom iskustvu u inostranstvu, upoređuje restorane kod nas i u svijetu, te ističe šta nam to nedostaje kako bi našu gastronomsku ponudu približili svjetskim dometima.
Napravili ste lijep uspjeh u kulinarstvu, koliko su društvene mreže pomogle da se kulinarstvo i šefovi približe publici?
Zahvaljujem, da, mislim da jesam i ovdje se ne zaustavljam, jer je ovo zanimanje koje se svakodnevno gradi.Svi znamo da se sa pojavom drustvenih mreza aktiviralo mnogo korisnika koji prezentiraju hranu u prste.Medjutim sam proces privrede i učesca u istoj je kompleksniji , sadržajniji i zahtijeva mnogo truda i odricanja.Nije isto kada ste u tome profesionalno i kada imate hobi.Naravno da društvene mreže pomažu,tu profesionalac dobija jednu novu formu gdje sebe možete da prezentujete na najbolji način.
Za mene je dobar šef školovani šef.Neko ko zna da bude lider i timski igrač a prije svega da je dobro potkrijepljen znanjem i iskustvom.
Od kada seže vaša ljubav za kulinarstvom i šta za vas predstavlja kulinarstvo?
Od ranog djetinjstva,znala sam da će to nagovijestiti moj budući poziv.
Za mene kulinarstvo predstavlja ljubav, umjetnost, kuvanje.To je vještina tradicije pripremanje jela povezana sa običajima i navikama ali biti u toku sa modernim kuvarstvom.
Koji su neki vaši najveći uspjesi u kulinarstvu?
Naučila sam mnogo toga i osjetila kako se živi a da niste kući,kako biti lider. To iskustvo mi je mnogo značilo i doprinelo mojoj, sad već, dvanestogodisnjoj karijeri.Osjecaj ispunjenosti u poslu ćete imati samo ako budete poštovali svoj poletak,i ukoliko iz svog iskustva situacije,bila to dobra ili losa izvučete samo najbolje.Mnogi ljudi u sali znaju kuhinju uporediti sa rudnikom.
Ipak kako ja volim da kažem ako radite ono što volite sve je lakse.Uspjehe sam počela da redjam tokom svoje srednje škole,gdje su profesori prepoznali talenat,potom na višoj skoli smjeru gastronomija gdje sam dobitnica mnogobrojnih priznanja.Zatim radeći u luksuznim hotelima i restoranima.Potom inostrano iskustvo,Turks and Caicos island na karibima,Tajlandu, zatim u Americi na Floridi u jednom od najpoznatijih Mišelin star restorana i sada sam trenutno u Crnoj Gori.
Šta karakteriše vašu kuhinju? Da li možda kombinujete tradicionalnu kuhinju sa elementima internacionalne?
I dan danas se forsiraju velike porcije ali da polako dolaskom raznih investitora i mi preuzimamo , učimo i navikavamo se na minijaturni servis koji prati vise gangova.. Uz puno truda kuvara kao prezentatora i gostiju koji su otvoreni za nove ukuse i nove načine serviranja, polako, ali sigurno i mi ćemo dotaći te kulinarske visine.Danas je gastronomija otišla mnogo daleko. Polako ulazimo u domen molekularne gastronomije, koja je specifična po mnogo čemu. Međutim, kod nas je i dalje najvažnije da hrane bude dovoljno. Nema mnogo eksperimentisanja sa ukusima, držimo se tradicionalnih jela. Ono što bih ja voljela da nastavim da radim jeste taj “fine dining”, ali ovdje to još uvek nije zaživjelo toliko, iako ima par restorana u Crnoj Gori koji odlično rade ovu vrstu specijaliteta. Naš narod nije navikao da u tanjiru vidi tri komadića neke namirnice, lijepo servirane.Njemu je ipak cilj da se zasiti, ali ne i da vizuelno uživa u hrani i da je doživi na neki malo drugačiji način.
Kuvanje je umjetnost.Razvija se iz dana u dan. Svaki dan se napravi nešto novo, neko uradi nešto drugačije. Ljepota u gastronomiji i leži u tome što će svaki kuvar napraviti drugačije jelo iako im date iste namirnice.
Uvijek postoji to pitanje koje dijeli ljude, ko su bolji kuvari, muškarci ili žene?
Ovo me pitanje uvijek nasmije.Vječita dilema.Mišlienja su podijeljena.Ja mislim da žene.Zašto?
Borila sam se za sebe iako sam nailazila na razne osude i predrasude samo zato što sam žensko, čak su me degradirali. Nekada je važila izreka ne vjeruj mršavom kuvaru, ali da je danas sve više kuvara koji vode racuna o svom izgledu i apsolutno može da im se vjeruje.
Žene,zato što imaju više iskustva u kuhinji.I zato što mislim da žena mora da se pomuči više od muškarca.Zato što žene su te koje su uvijek za šporetom koje i od ničega naprave nešto.Žene jer su prije svega domaćice,majke.Žene su pedantnije i ostavljaju uredniju kuhinju.Ja recimo volim da eksperimentišem s onim sto nadjem u kuhinji.Nekad za neka jela nije potrebna receptura jer se ne može sprovesti.Stoga lakše iskazujem kreativnost i smisljam originalne recepte.Stojim iza toga sto ne znači da itekako ima dobrih šefova kolega koji su u većini na rukovodeće pozicije.U ovom poslu morate biti strogi ,disciplinovani da bi došli do ostvarenog cilja.
Primjećujemo da veliki broj ljudi voli da kuva iako im to nije zanimanje, ali postavlja se pitanje koliko je kulinarstvo perspektivno zanimanje u Crnoj Gori?
Svakako na društvenim mrežama vidimo mnogo ljudi koji se bave raznim djelatnostima ne samo kuvanjem i prezenatiraju struku na mnogo drugačiji način od onoga što stvarno jeste ..U suštini da iza takvih naloga stoje ljudi koji vjerovatno vole i da kuvaju i da jedu ali je potpuno drugačije od sati i sati provedenih u kuhinji i jela koja su prouzvod silnog rada.
Osoba pogleda nekoliko recepata na internetu i kaže “ja sam kuvar”. Oni se tom jelu posvete sat vremena, ali kada se profesionalno posvetite ovom poslu, onda to uključuje vođenje brige o bezbjednosti, kvalitetu hrane, kalukacija namirnica, organizacije.
Ovaj posao ne može da radi svako, jer profesionalno kuvanje zahtjeva mnogo truda, posvećenosti i odricanja. Naravno, mora postojati i podrška porodice.Nije sve u novcu, mada ne treba ni potcenjivati sebe i svoj rad.
Koliko je izazovno pokretanje restorana u Crnoj Gori i koliko je taj biznis perspektivan?
Moj pokretač u životu je da bez rizika nema napretka.Izazovno itekako.Kažu da je posao doktora,kuvara najstresniji posao na svijetu.
Ovaj posao nudi jedno lijepo prije svega životno putovanje.Sklapa se korisno i lijepo.Nudi upoznavanje raznih kultura,usavršavsnje jezika,kao i dobijanje novih ideja za unapredjivanje gastronomske ponude.
Dosta putujete, koliko u našem restoranima nedostaje onoga što se može iskusiti u svijetu?
Putovanje sa sobom donosi jednu lijepu priču.
Da bi ste upoznali neciju kulturu ishrane najbolje je kroz razgovor sa lokalcima i degustiranjem njihovih specijaliteta ..To je zaista privilegija..Svaka kultura ima svoju naviku pa ne bih rekla da nedostaje koliko bih rekla da bi divno bilo da pored nasih specijaliteta nadju se i mnogi drugi jer sam svjedok tih fantastičnih ukusa.
Očekjete li da neki restoran u Crnoj Gori dobije Mišelinovu zvjezdicu?
Kada promijenimo svijest kod našeg naroda da se u hrani uživa.
Daleko smo još uvijek od toga, ali vjerujem i želim da vjerujem.
Kuhunje treba da vode šefovi a ne investitori, jer kuhinja je srce svakog restorana.
Koji su neki vaši planovi za dalje?
Ja želim da napravim nešto drugačije, da ne dozvolim da se prezasitim ovog posla i da ne upadnem u kolotečinu.
