Rodimo se…Neki nas dočekaju veselo i željno, neki plaču što smo došle..
Mi smo ipak tu…u kakvom god okruženju da se nađemo, činjenica je da se rodimo, i da jednom i mi, možda, rodimo…
Ne mora To da nas odredi, a ipak, tako nam je bitno.
Vječito smo razapete između raznih obličja vrijednosti.
Nikada nismo sebi dovoljno dobre, jer to ne zavisi od nas.
Trudimo se konstantno, a opet, osjećaj krivice ne popušta.
Rasle smo u duhu bajki u kojima se zamišljamo princezama.
Često shvatimo da smo samo sluškinje…nekog muškarca ili vremena.
Nekad dočekamo jutro srećne, jer moramo, tako je lijepo biti živ(a).
Izvinjavamo se…često ne znajući zbog čega.
Mislimo o sebi, a onda se pitamo o kome to??
Kada čemo shvatiti da smo bitne, same po sebi…
Da ne postojimo samo zbog muževa, djece, očeva, majki…
Da je naše prezime važno samo zbog nas.
Da naše ime ne mora da ima pridev, ničiji.
Da imamo pravo da gazimo, rame uz rame sa onima koji nam konstantno ljuljaju već razgaženo i blatnjavo tlo.
Da imamo jednaka prava, koliko god to rogobatno izgledalo slijepcima.
Jednake smo.
Možemo.
Hajde da hoćemo.
